Prvi Balkanski rat i Veliki rat - Prvi i drugi proboj Solunskog fronta

Vrh planine Nidže, Kajmakčalan 2521 mnv (2525 mnv)

Foto: Ana Pavlović

 

Prvi proboj Solunskog fronta

12. septembra 1916. godine je počeo prvi proboj Solunskog fronta. Na Solunski front, čija je dužina bila 450 kilometara srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, posle oporavka na Krfu nakon Albanske golgote. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana dok su sa druge linije, dobro ukopani u rovove bili austrugarske nemačke i bugarske divizije.

Već 1916. srpska vojska je osvojila Kajmakčalan na planini Nidža posle ogromnih žrtava i borbe prsa u prsa sa Bugarima. Bitka na Kajmakčalanu je vođena između 12. i 30. septembra 1916. godine, kada je srpska armija uz velike gubitke uspela da zauzme vrh na visini od 2.524 metara.

Između 26. i 30. septembra 1916. vrh je više puta bio zauziman dok ga srpska vojska nije zauzela 30. septembra. Srpske snage su ukupno imale 4.643 poginulih, ranjenih i nestalih vojnika, od kojih je Drinska divizija imala je 3.320 odnosno 3.804 izbačenih iz stroja ili tri četvrtine ukupnog broja vojnika. Među poginulima bio je i komandant dobrovoljačkog odreda Vojvoda Vuk.

Zauzimanje Kajmakčalana olakšano je srpskoj 1. armiji i francuskim snagama da produže operacije, pa je u novembru osvojen pojas oko Bitolja, uključujući, i sam Bitolj 19. novembra 1916, što je za srpsku vojsku imalo značaj oslobođenja prvog komada otadžbine.

Posle prvog proboja Solunskog fronta i bitke na Kajmakčalanu, vrh planine Nidže bio je smanjen za 4 metra, usled velikog dejstva teškog naoružanja.

Kapija Slobode je otvorena i srpski vojnici su prvi put posle dugih i teških meseci konačno stali na srpsku zemlju. Prema svedočenjima, mnogi od njih su ljubili svetu srpsku zemlju kada su osvojili Kajmakčalan.

Ali, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, a što zbog neuspešnog ulaska Rumunije u rat, na strani sila Antante operacije su obustavljene. Tako je, na žalost naših vojnika kojima se žurilo kući i čiji je moral zbog toga polako počeo da opada na Solunskom frontu, od 1916. do septembra 1918. uglavnom vladalo zatišje. A onda je usledio rasplet.

 

Drugi proboj Solunskog fronta

Foto: Vojni muzej Beograd

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebivom voljom i nadom u boga – junaci, napred u otadžbinu”.

Ovako je glasila naredba srpske Vrhovne komande izdata uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta.

Drugi proboj Solunskog fronta počeo je 14. septembra 1918. godine u 8.00 časova ujutru,dejstvom teške artiljerije iz 2000 topova sa savezničkih položaja u isto vreme. 15. septembra 1918. godine u 5.30 ujutru počeo je napad pešadije. Ovakav napad savezničkih trupa imao je iznenađujući efekat na bugarsku i nemačku vojsku. Srpska vojska je kao vihor uništila armiju Centralnih sila na Balkanu. Za 40 dana srpski vojnici prešli su 500 km, po izuzetno teškom terenu, pod borbenim dejstvima i uspeli da oslobode Srbiju. Veličanstvena pobeda, posle svih nevolja i nedaća, srpske vojske bila je još veća ako se zna da je celokupan teret proboja Solunskog fronta bio na 130.000 srpskih vojnika, koji su preživeli prelazak preko Albanije, 20.000 srpskih dobrovoljaca i na nekoliko divizija Francuske vojske, uz asistenciju ostalih savezničkih trupa.

Posle Prvog svetskog rata na Kajmakčalanu je podignuta mala Spomen – crkva posvećena Sv. Iliji, sagrađena od ostataka granata i oružja, sa Spomen – kosturnicom. U crkvi Sv. Ilije do Drugog svetskog rata nalazilo se srce dr Arčibalda Rajsa, U toku Drugogg svetskog rata srce iz urne je ukradeno i uništeno od strane bugarskih vojnika.

Crkva Sv. Ilije na Kajmakčalanu

Foto: Ana Pavlović

Franše d’Epere, francuski maršal: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine...”

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:  „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe...”

Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta: „Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”

Alfred Kraus, austrijski general: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”

Vilhelm II, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”

 

Zvono Slobode

Foto: Ana Pavlović

Kad je Pupin po drugi put posle Rata posetio našu zemlju 1921 godine reče mi jedog dana:

- Pričajte mi štogod o Ohridu. Po čemu je Ohrid znamenit?

Ja sam mu pričao o prirodnom položaju Ohrida, o svetinjama, o narodu, o deci, i tako redom.

- Ali šta je najvažnije znati o Ohridu? stavi mi on čisto amerikansko pitanje.

- Najvažnije je, mislim, to što je Ohrid bio kolevka slovenskog hrišćanstva na Balkanu.

Pupinu se dopao taj izraz, pa je nekolino puta ponovio: „Kolevka slovenskog Hrišćanstva na Balkanu“.

- E, baš mi je, veli, drago. Znači, nisam se prevario.

Drugi dan pozva me k sebi, pa reče:

- Sedite da vam pričam zašto mi je drago što je Ohrid, kolevka slovenskog hrišćanstva na Balkanu. Kad je Bugarska, na žalost, napala Srbiju, pa dok još Amerika nije stupila u Rat, ja sam jednoga dana otišao bio u Vašington po pozivu prezidenta Vilzona. Vilzon me je nešto pitao o načinu, kako bi se moglo opštiti ispod vode među dvema podmornicama. Odgovorio sam mu, da je to u načelu mogućno, pošto se glas vodom bolje prenosi nego vazduhom, samo treba da se smisle načini i konstruišu aparati. I primio sam se da radim na tom poslu. Tom prilikom održao sam jedno predavanje „o jugoslovenstvu i značaju srpskog rata“. Predavanju je prisustvovao i bugarski poslanik. Posle predavanja zadržim se sa njim u razgovoru. Ja počnem prekoravati kralja Ferdinanda što je napao Srbiju u najtežem času u njenoj istoriji, i tako ponovio pogrešku kralja Milana, a poslanik je branio svoga kralja. Tada mu ja kažem: Ipak znajte da će Srbija pobediti. I tada će se Bugarska kajati zbog svog napada na svoju braću. Poslanik je sa uverenošću govorio, da je sa Srbijom za uvek svršeno. Ha to mu ja predložim: Hajde da se kladimo. I to ovako: Ako Bugarska ostane pobedilac vi da kupite jedno veliko zvono za Ohrid i upišete na zvonu ono što vi hoćete. Ako li Srbija pobedi, kao i što hoće ako Bog da, ja ću nabaviti jedno veliko zvono za Ohrid i nazvaću ga Zvono slobode. Poslanik na to pristane i mi se prijateljoki rastanemo. Eto, sad razumete, zašto mi je drago što je Ohrid bio kolevka slovenskog hršćanstva na Balkanu. Jer uviđam, da s takvom titulom Ohrid zaslužuje ne samo Zvono slobode nego i veći dar. Pri ulasku u Ameriku svaki putnik vidi na obali Kip slobode. Neka i svaki putnik, koji dolazi u Ohrid, u taj granični grad naše zemlje, čuje Zvono slobode.

I zaista Pupin je odmah poručio u Ljubljani preko svoga prijatelja dr. Nika Županića, veliko zvono od 2.300 kilograma, koje, evo, već četrnaest godina bruji u Svetoklimentskom Gradu, a koje je prekjuče oglasilo smrt svoga darodavca. I Pupinovo zvono na Kajmakčalanu takođe će objaviti smrt velikog rodoljuba.

(Iz memora vladike Nikolaja Velimirovića)

Foto: Ana Pavlović

Njihova dela su besmrtna!

Hvala Vam, Divjunaci! Hvala Vam, srpski sokolovi!

Večno zahvalni,

ponosni potomci!

 

Tekst: Ana Pavlović

Literatura: dr Petar Opačić, Srbija i Solunski front

 

Dodatne informacije