Priče o cerskim vilama - Vilinski sabor

 

 

-Anđelija!  Anđelija!  – dozivala je svojim zvonkim glasom Đurđija i tada ugleda Anđeliju na jednom šumskom proplanku. Priđe joj i zapita je tiho -  Zašto mi se ne odazivaš? Zašto si se sklonila?

-Posmatram, Đurđija. – tiho reče Anđelija

-Koga? -  upita Đurđija

-Ljude. – reče Anđelija

-Ljude? Gde ih vidiš? Ja nikoga ne vidim. – reče Đurđija i pogleda oko sebe, videla je samo stoletna stable i u daljini preko plodnih polja njihova sela i gradove. Čula je da su ulice puste i da su se ljudi zatvorili u kuće, da nigde ne izlaze, da je neka bolest ušla među njih i da su se uplašili. Nema ih ni u prirodi, ponekad samo neko od njih dođe i šeta se, ali sa nekom bojažljivošću. Baš juče je videla neke ljude koji su došli, posmatrala ih je, šetali su se, osećala je njihovu tugu i strah. Videla je ono što dugo nije IZVINJAVALI SU SE MAJCI PRIRODI, što su  povredili šume, reke, planine. Bilo joj je čudno, ali i pomalo drago što se plaše i izvinjavaju. Ali, sada nije videla nikoga.

-Vidim ih, Đurđija. Vidim ih uplašene i tužne, boje se bolesti. Vidim ih u njihovim domovima, osećam njihov strah, jer su odvojeni od prirode i svesni su koliko su bili nesavesni prema prirodi, koliko se nisu brinuli o njoj i sada kada se plaše za svoje zdravlje, shvataju polako šta su uradili prirodi. – govorila je zabrinutim glasom Anđelija dok je sve vreme gledala u daljinu preko polja ka gradovima.

Anđelija pogleda Đurđiju i upita je, -Da li je sve spremno?

-Jeste. – odgovori Đurđija

-Dolaze nam naše sestre vile. Dolazi nam Jerisavlja, biće ovo veliki vilinski sabor. Dobro pazi na sve. – strogo reče Anđelija

-Da li dolazi … -bojažljivo započe Đurđija

-Da, dolazi i ona – odgovori Anđelija

-Ako i ona dolazi, velika je nevolja u pitanju – sa strahom reče Đurđija

-Jeste, Đurđija. Moramo da pomognemo ljudima. – zabrinuto odgovori Anđelija

-Zašto moramo da pomognemo ljudima, Anđelija? Oni su se okrenuli protiv nas, proterali su nas iz naših šuma, iz reka i sa planina. Ja neću, neću da im se pomogne! Eto, neću i nisam jedina, još vila ima koje misle kao i ja!!– razdraženo reče Đurđija

-Đurđija! – prolomi se gromki Anđelijin glas koji poče preteći da odzvanja Cerom.

U tom poče da duva jak vetar od kojeg stoletna stabla počeše da se savijaju, tamni oblaci se navukoše na nebo,  pade magla i sve utihnu. Đirđija uplašena od prizora koji se odjedanput stvori oko nje poče uplašeno da drhti, Anđelija ju je smireno posmatrala, pred njima se pojavi Jerasivlja.

-Đurđija, priđi! – nežnim melodičnim glasom pozva Jerisavlja

Uplašena i bleda Đurđija priđe vili Jesrisavlji o kojoj je do tada samo slušala. Bila je opčinjena njenom lepotom i smirenošću koju je širila oko sebe. Njena smirenost kao da je smirila i samu prirodu, odjedanput nebo se razvedri, sinu sunce i ponovo se začuše ptice.

-Đurđija, da li znaš zašto moramo da pomognemo ljudima? –obrati joj se vila Jerisavlja

-Ne znam. – tiho i bojažljivo odgovori Đurđija

-Zato što ljudi zavise od nas, zato što smo im mi potrebni. – odgovori Jerisavlja

-Anđelija! – reče Jerisavlja

-Molim? – sa osmehom odgovori Anđelija

-Ostale sestre vile su stigle, čekaju nas, idemo! – reče Jerisavlja

…..

 

Autor teksta: Ana Pavlović

(Iz zbirke ‘Priče o cerskim vilama’, autora Ane Pavlović)

Foto: Sonja Nedeljković i Ana Pavlović

(Zabranjeno svako preuzimanje teksta bez saglasnosti autora)

 


Dodatne informacije