Ašikov grob

Kada se iz Crniljeva, preko Raskršće krene ka Ceru, na samoj međi sela Metlića i Mrovske, ima jedan beleg. Zovu ga Ašikov grob. Pocerci ga nazvaše i "kamen zabranjene ljubavi". Opet pokajanja radi...

Pocerci ovakvu priču pričaju:

U Mrovskoj živeo jedan gazda, bilo mu je ime Filip, a u Goločelu živeo opet drugi gazda, njemu je bilo ime Jovan.

Bili su to ljudi bogati za priču. Ono, sirotinja se neće nikada takmičiti: ali, boga mi, gazda hoće... Svaki ti to hoće da je bolji, besniji i silniji... Ako je imanje, on hoće da je njegovo grupisano, pa da prkosi svome takmacu. Ako je konj, on hoće da jaše bešnjega ata, i hoće da svi kažu: "Ono i onaj je gazda, ali ovaj je bolji. Ovaj na dukatima leži...

Takvi takmaci behu Filip i Jovan. Bog im dosta dao, a taština ih gonila da pribavljaju još i više, samo da jedan od drugog bolji bude... Domovi njihovi bili su čitavi gradovi, a zgrade oko kuća čitave varoši...

Nikad jedan drugom nisu dodijavali, pa su se opet mrzeli. Filip je mrzeo Jovana, a Jovan Filipa, a da ni jedan nisu znali zašto.
Filip je imao ćerku jedinicu koju su svi zvali Đulom, a Jovan je imao sina jedinca kome beše ime Pavle. To im beše sav porod.

I sastavi sila nebeska Đulu i Pavla. Dva leta i dve zime su se redovno sastajali i razgovarali. Pazili se ko brat i sestra i ginuli jedno za drugim.

E, kako se ništa sakriti ne može, odluči gazda Filip da svoju ćerku rastavi od onog Jovanovog Pavla, te poruči proscima da dođu i da se Đula udati mora. I Jovan je govorio svom Pavlu: "Da si crnu Ciganku odabrao, ja bih te blagosiljao, al onu Filipovu beštiju ne dam u našu kuću".

Kad je Đula čula šta otac namerava, ona naumi da se ubije. Ali pre svega, htede da još jedared vidi Pavla.

Ugrabi nekako priliku, pa mu po jednom devojčetu poruči da dođe na ono mesto gde su se prvi put videli. I Pavle primi poruku... Zadenu nož u cagrije, pa se krenu... Sneg je sipao kao iz rukava, vetar ukrstio da šiba sa sviju strana... Čuje se samo njegov fijuk i ništa više...

Najzad stiže na mesto prvog sastanka. Nje ne beše tu.
- Stići će, valjda - reče u sebi.

Pa se nasloni na cer i poče osluškivati. Poče granje pucati oko njega. Njemu se učini ona je, pođe napred i viknu:
- Đulo!

Pucanje učesta. On se zaprepasti kad iskoči iz česte čitav čopor vukova i uputi se njemu:
- Pomozi bože - povika Pavle, pogleda ka nebu, izvadi nož iz cagrija i upusti se u borbu sa gladnim kurjacima.

- Pomozi bože! Pomozi bože! - vikao je Pavle. I već beše oborio tri gladna kurjaka. Ostao je još jedan i on ramlje.

- Sad vala, bože, ne moraš ni da mi pomažeš, ja ću sa ovim raskrstiti - reče on junačno. I pogreši što se boga odreče...
Dok je i poslednji vuk bio na izdisaju, pojavi se novi čopor gladnih zveri. Jurnuše na njega...
- Samo da sam video nju, Đulu - bilo je zadnje što izusti...

A kroz čestu hita Đula. Hita Pavlu na sastanak. Poslednji put jer već beše isprošena...

Kad priđe ceru, ona se užasnu... Krvavo kolo kaza joj šta je bilo. Zaprepašćena stade da ga doziva:
- Pavle, Pavle...

Iz čestara pojavi se jedan kurjak. U zubima nosio je ruku Pavlovu. Đula se ukoči... Kurjak dođe do nje i iz zuba ispusti ruku. Đula poznade Pavlovu desnicu. Vrisnu...

Pomilova ukočene prste Pavlove. Stavi ruku na svoje grudi... i tako osta skamenjena...

Nesrećni roditelji tražiše decu. Tražiše i nađoše ih. Ostatke njine tu sahraniše i udariše beleg. To je jedan veliki kamen na kome stoji urezana čovečija ruka... Pavlova ruka koju je Đula na grudi previla...

Kažu da su se tu i pomirili...

Tu, kraj puta, beleg i danas stoji. Možda i zbog naše zabranjene ljubavi..

(Preuzeto iz :  “Glas Javnosti”  29.10.1999. godine.

  Autor:  Dragorad V. Misojčić)

Dodatne informacije